Floskula stara kao fudbal. Svi znaju da igraju, svi gube.

Kad trener ostane bez argumenata, izvuče je iz džepa kao zahrđali adut: „Danas svi znaju da igraju fudbal.“ Fraza koja je decenijama služila kao univerzalni štit za neuspehe, ponovo je aktuelna – ovog puta na najvećoj fudbalskoj pozornici, 23. Svetskom prvenstvu.

Miljanić je prvi, ali daleko od poslednjeg

Priča o ovoj floskuli vuče korene još iz 1982. godine i Svetskog prvenstva u Španiji. Selektor Jugoslavije Miljan Miljanić vratio se kući bez prolaza iz grupe, a u prtljagu je doneo rečenicu koja će nadživeti i njega i mnoge od igrača koje je vodio. Na raspolaganju je imao generaciju koja je i danas jedna od najtalentovanijih u istoriji jugoslovenskog fudbala: Safet Sušić, Vladimir Petrović Pižon, Velimir Zajec, Jurica Jerković, Ivan Gudelj, Nenad Stojković, Dragan Pantelić – lista koja i danas izaziva nostalgiju.

Rezultati? Remi, poraz od Španije i jedva tesnа pobeda nad Hondurasom koja nije bila dovoljna. A Španija je, na opšte iznenađenje, izgubila od Severne Irske, pa su „plavi“ morali kući pre vremena. Stariji navijači i danas pamte danskog sudiju Sorensena koji je dosudio penal za Španiju, mada je Zajec napravio prekršaj bar metar izvan kaznenog prostora. Miljanić je po povratku u Beograd pokušao da objasni neuspeh upravo tom sada već legendarnom rečenicom.

Mondijal 2026: floskula živi, favoritima teško

Četrdeset i nešto godina kasnije, treći dan 23. Mondijala ponudio je savršen materijal za sve trenere koji vole ovu izreku. Murat Jakin, selektor Švajcarske, mogao je da je izgovori u 96. minutu – Katar je u zaustavnom vremenu postigao gol, istrgovao bod i dodatno zakomplikovao situaciju u grupi B. Planirana tri boda pretvorila su se u jedan, a u svlačionici je vladalo mučno ćutanje.

• Švajcarska ispustila pobedu u 95. minutu – Katar 1:1
• Škotska pobedila Haiti, ali drhtala do poslednjeg zvižduka
• Brazil nije izgubio od Maroka, ali nije ni pobedio – 1:1 protiv jednog od favorita
• Turska izgubila od Australije, uprkos kvoti 4,7 u korist Popovićevih izabranika

Vinćenco Montela, selektor Turske, ima poseban razlog za brigu. Australija, ekipa koja se na papiru ne može meriti s turskim potencijalom, odnela je sva tri boda. Karlo Ančeloti, čovek koji je osvajao Ligu šampiona više puta i koji zna šta znači voditi veliku ekipu, ostao je bez pobede sa Brazilom u premijernom nastupu na ovom turniru. Od „Selésão“ se očekivalo mnogo više.

Srbija: kad floskula postane opravdanje

Kada se kaže „skoro svi znaju da igraju fudbal“, reč „skoro“ ima svoju adresu. I ta adresa je srpska reprezentacija. Utakmice protiv Albanije, Zelenortskih ostrva i Meksika pokazale su da je razlika između onoga što imamo i onoga što postižemo i dalje zabrinjavajuća. Nije problem u floskuli – problem je u tome što ona postaje refren, a ne izuzetak.

Fudbal se promenio. Podaci, analitika, fizička priprema i taktička sofisticiranost dostupni su i manjim savezima. Razlike se smanjuju, to je činjenica. Ali kada top-favorit ili ekipa s jasnim individualnim kvalitetom ne uspeva da savlada protivnika koji je objektivno slabiji, to više nije priča o izjednačavanju nivoa – to je priča o propuštenim prilikama, lošim odlukama i nedostatku mentalne čvrstoće.

Floskula preživljava, rezultati ne

Miljan Miljanić je 1982. izgovorio tu rečenicu prvi put – ili bar prvi put dovoljno glasno da se zapamti. Od tada su je ponavljali treneri širom sveta, na svim nivoima, posle svih vrsta poraza i razočaranja. I svaki put zvuči jednako: kao poslednje utočište čoveka koji nema bolji odgovor.

Fudbal se razvija, taktike se usavršavaju, „mali“ sve češće hvataju „velike“ nespremne. To je lepo i čini sport uzbudljivim. Ali floskula ostaje ono što jeste – pokušaj da se kolektivni neuspeh preraste u filozofsku konstataciju. Navijači je prepoznaju, komentatori je citiraju s ironijom, a treneri je i dalje izgovaraju – jer, iskreno, šta im drugo ostaje?